A hero and a villain, I've been both.

Head in the clouds but my gravity centered

08.11.2017.

O tisini i Zvonku Bogdanu

Nikada ti nisam rekla koliko boli tvoja tisina. Tisina u kojoj si vidno umoran. Od svih nas, od mene, mog besa, reci koje te najvise bole. U tisini u kojoj ne mozes da mi das ni lazno obecanje. Neko bi rekao da je tako bolje, ali taj neko ne razume da bez toga ostajem bez icega. Bez nade. Bez bilo cega za sta mogu da se uhvatim. Sama. Sama u svom besu sto te gledam u nestajanju. Razumes?
Stvar je u tome sto ne poznajem ovaj zivot bez tebe. Ako ostanem bez tebe, tata, moracu dalje potpuno sama. A niko u ovom suludom svetu ne razume kao ti. Moracu dalje sama, bez tvojih sala koje su drugima glupe, ali mene nasmeju i u najgorem mogucem danu. Moracu dalje bez mogucnosti poziva upomoc. Moracu bez razgovora o svemu i nicemu koji kriju sustine. Ponekada mi se cini da cu sve morati iznova da preispitujem kolika bi to promena bila. Sumnjala bih u sve i svakoga. Ali znas... tuzno je sto sam vec pocela da se spremam na to. Odbrambeni mehanizam. To je bes. Razumes? Volela bih nekada da si dovoljno svoj da me saslusas, sigurna sam da bi razumeo...
Ali ipak, znaj...
Ako se ikada probudis i ne bude ti svejedno... Ako ti ikada dodje da batalis casu i sve njene iskrivljene slike, ako ikada pocnes opet da verujes... u mogucnost, u postojanje svetla na kraju tunela, u okretanje novih listova, u sebe...
Ja sam tu. Cekam te na istoj adresi u kuli nadanja da ce se to desiti, koju sam sama izgradila.

P.S. Mozda je najgore od svega kada pokusavas da me naucis neke stvari, kao iznova. Na primer, pre neko vece kada si hteo da mi pustas Zvonka Bogdana s ubedjenjem da ne poznajem tezinu njegove muzike. Tata, to je muzika koju sam prvi put ikada cula uzivo. Vodili ste me, bila sam mala. Zaboravio si. U besu i razocarenju, pre neko vece, nisam ti rekla da bih uz ovu mogla zaplakati bilo gde da se nalazim na ovom svetu:

29.10.2017.

Neciji svet ipak je nemoguce spasiti

Volela bih da znas koliko se poslednjih dana borim za svaki dah. Vazduh mi je pretezak i grad sa preko milion stanovnika mi je mali. Gusi me. I ti ljudi me guse. Guse me zato sto tebe, jednog jedinog, gledam u nestajanju... opet. I pitam se cesto, da li se uopste secas onih nasih razgovora kada sam ti na sto slagala duge razgovore poput karata? Teme su se otvarale jedna za drugom, sve sto me zanima, sve sto mi je vazno. Ti si, valjda, slusao a ja sam se, zaista, vezala. Cini mi se da je svaki taj trenutak ustvari poput kule od karata. Bas kao i nas odnos. Nestabilan, nikakav. Srusen, kao da nikada nije ni postojao. Zbog toga se poslednjih dana izuzetno borim za svaki dah. Gusi me.
Guse me tvoje reci da sam sebicna, onda kada zelim da ti pomognem. Volela bih da znas da bih promenila pravac kretanja planete ako bi to pomoglo da te izvucem iz tog ponora u kom se nalazis. Gledati te kako nestajes cini da i ja sama nestajem. Ako ti zavrsis tako, onda sva moja nadanja da je nesto ipak fer u ovom prokletom svetu padaju u vodu.
Moram ti priznati nesto. Iako sam odustala od ideje da mogu uticati na tebe da prestanes sa tim dugogodisnjim samounistenjem, svaki put se probudi nova nada. I svaki put razocarenje boli jos jace. Svaki put okrecem nove listove, a ti ih cepas. Nalazim se u zacaranom krugu izmedju besa i tuge. Osecanja me bacaju o stene i svaki udarac mi stvara otvorene rane na dusi.
Pitao si me sta cemo s tim sto sam postala toliko sebicna i bezobzirna da ne zelim ni da pricam s tobom preko telefona?
A... secas li se trenutka kada si bio tako blizu smrti zbog alkohola, kada sam mogla da te izgubim zauvek... ti si i posle toga ipak izabrao casu. Sta cemo s tim, tata?


Stariji postovi